Srpski književni glasnik

+) СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

паде на ум, јер му једина брига беше да спреми ручак оној „малој“ и да покажа Манилову п осталима шта све може један умешан Тарасконац.

Кад је силазио се гостионичког перона, озбиљан и укочена. погледа, носећи у својим снажним рукама велики послужавник се тањирима, с убрусима, с одабраним јелима, е бопом швајцарекога шампањца ес позлаћеним грлићем, Соња је пљескала рукама, честитала му:

„Али како сте то добили 7

— Не знам ни сам... тако!.. Сви смо ми у Тараскону такви“.

Ох! да срећних тренутака. Док је жив неће наш јунак заборавити овај лепи ручак, преко пута Соње, готово на њеним коленима, у оперетском пределу: сеоски трг сав у зеленилу, а кроз зеленило блистају се позлате и муселинске хаљине у Швајцаркиња које се шетају две и две, као лутке.

Како му је хлеб сладак, п како су кобасице укуесне! И само небо узе учешћа, милостиво, благо и облачно; киша пада, истина, али тако слаба! тек по нека кап колико да разблажи швајцарски шампањац, опасан за јужњачке главе.

Под тостионичком верандом један тиролски квартет, два голијата и два кепеца у шареним и ружним дроњцима, као да су умакли из неког вашареког позоришта. које је банкротирало, мешали су своје грлато: „ау... ау...“ са звеком тањира и чаша. Били су ружни, глупи, непомични, жиле им беху набрекле на сувим вратовима. Тартарену се необично допадоше, те им стаде шаком бацати петпарце, на велико чудо сељана који се окупџише око испрегнутих кола.

„Шифела ВБранцуска!“ завреча јелан глас у гомили, из које изби један високи старац у необичном плавом капуту са сребрним пуцима, чији су се пешеви вукли по земљи, с огромном капом у облику ведрице за кисео купус, која је била тако тешка са својом високом пер-