Srpski književni glasnik

ТАРТАРЕН НА АЛПИМА. 421

јаницом да је старац у ходу морао одржавати равнотежу рукама, као какав пграч на конопцу.

„Стари фојник... краљевски картист... Шарл тесети.“

Тарасконац, коме није излазило из памети Бомпарово причање, стаде се смејатп и намигнувиш рече саевим тихо:

„Батали, чичо... али му ипак даде један сребрн новац и нали пуну чашу вина, коју старац прими смејући се и намигујући и сам, и ако није знао зашто. Извадивши затим из уста огромну порцеланску лулу, он диже чашу п напи „друштву!“ што је утврдило Тартарена у његовом мишљењу да је ово неки колега Бомпаров.

Али не мари! Здравица је здравица, па ма од кога била.

И Тартарен устаде у колима, диже чашу, и снажним гласом стаде наздрављати тако да су му сузе удариле на очи. Најпре је пио: „у славу Француске, своје отаџбине...“ Затим у славу гостољубиве Швајцарске, срећан што јој може јавно указати пошту и захвалити јој на племенитом нријему свих потлачених, свих прогнаних. Најзад, спустивши гласе и пруживши чашу ка својим сапутницима, он им пожели да се што скорије врате у своју отаџбину, где ће наћи добре родитеље, поуздане пријатеље, звања пуна части и крај свих својих неслога; јер се људи не могу целог свог века само клати.

За време здравице Соњин се брат хладно и подругљиво смешио иза својих плавих наочара; Манилов, опружена врата и намрштена чела, питаше се хоће ли овај дебели престати једанпут са својим блебетањем, док је Бољибин, који је селео код кочијаша, кривећи своје смешно, жуто и татареко лице, личио на ружна мајмуна који се успузао на Тараскончева рамена.

Једино га је слушала девојка, врло озбиљна, трудећи се да проникне овог необичног човека. Мисли ли он све што говори“ Је ли учинио све што је напричаог Је ли то неки лудак, глумац или просто брбљивац, као