Srpski književni glasnik

499 СРпСски Књижевни ГЛАСНИК.

што вели Манилов који, као човек који дела, даје овој речи презриво значење 7

То ће се одмах видети. Кад довршио своју здравицу, Тартарен седе; но у истоме тренутку чу се недалеко од гостионице пуцањ, па још један, па још један; Тартарен скочп узбуђен, наперена ува, миришући барут.

„Ко је то пуцао“... где... шта се то догодило 2“

Кроз његову усијану главу прође читава лрама: оружани напад на кола, лепа прилика да узме у одбрану част и живот ове дивне девојке. Али на жалост ово пуцање чуло се просто са Mtand-a, We се сеоска младеж сваке недеље вежба у гађању. И како коњи не беху још упрегнути, Тартарен немарно предложи да се прошетају донде. Он је с рачуном учинио предлог, а Соња је опет с рачуном тај предлог прихватила. У пратњи оног старца из краљевске гарде који се поводио под својом великом капом, они пређоше преко трга, кроз гомилу која пође за њима радознало.

Под својим сламним кровом и са евојим новим четвртастим чамовим дирецима, станд личи — само што је изгледао више сеоски — на наша варошка стрелишта, с том разликом што овде стрелци доносе своје оружје, предњаче старога система којима владају доста вешто. Миран, скрштених руку, Тартарен је оцењивао поготке, критиковао гласно, давао савете, али није пуцао. Руси су га гледали и намигивали.

„Дум... дум...“ подемехну се Бољибин е Тарасконеким нагласком, тобож нишанећи. Тартарен се окрете, сав црвен п чисто ван себе од гнева.

„Јеет, млади човече... Дум... дум.. И то колико год пута хоћете“.

Само што је напунио један стари карабин са две цеви, којим су се морала елужити читава покољења алпинских ловаца... дум!... дум!... Готово. Оба метка у центар. Са свих страна зачу се клицање. Соња је триумфовала, Бољибин се није више смејао.

„Али то није ништа, рече Тартарен.. видећете сад...“