Srpski književni glasnik

ТАРТАРЕН НА АЛПИМА. 423

Станд му није био довољан, него стаде тражити другу мету, нешто што би могао оборити, и гомила се уплашена стаде повлачити испред овог необичног алпинца, дежмекастог, дивљег, који је предлагао староме гардисти да му разбије лулу у зубима, на даљини од педесет корака. Старац дрекну од страха и штуче у гомилу више које се видела његова перјаница, која се тресла изнад збијених глава. Али је Тартарен морао испалити пушку на нешто. „Ха! као у Тараскону...“ П стари ловац качкета из све снаге баци у вис своју капу, опали на њу у лету и пробуши је. „Браво!“ рече Соња и у рупицу коју је зрно начинило на капи забоде киту планинскога. цвећа које јој је мало пре миловало образ.

С овим лепим трофејем попе се Тартарен у кола. Труба се захори, кола се кренуше и коњи полетеше низ брдо ка Бријенцу, дивним, у стени усеченим путем, који је на свака два метра намештено камење делило од провале преко хиљаду стопа дубоке; али Тартарен није више видео опасност, нити је пак гледао предео: Мерингенску долину која се купа у светлој воденој пари, са својом правом реком, језеро, села која су у даљини све чешћа, и читав хоризонт планина, глечера, који се кашто мешају с облацима, или се премештају на увојима пута, губе и поново јављају као декорације у позоришту.

Разнежен љубавним мислима, наш се јунак дивљаше овом лепом детету које је седело преко пута њега, премишљаше како је слава тек пола среће, како је жалосно остарити сам под бременом величине, као Мојсије, и како би овај осетљиви цвет са Севера, пресађен у тарасконску баштицу, разгалио њену једноликост, сасвим друкчије пријатан за око и за мирисање но онај вечити баобао, arbos gigantea, y малој саксији. Детињастих очију, широка чела замишљена и одлучна, Соња је опет гледала њега утонула у мисли; али ко ће знати о чему мисле младе девојке 7