Srpski književni glasnik

424 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

VI!

Тарасконске ноћи. — Где ли је — Забринутост. Зрикасци на шеталишту траже ТГартарена. — Мучеништво једног великог светог Тарасконца. — Алиински клуб. — Шта се догађало у апотеци на трау. — Помалај, Безуке!

„Писмо, господине Ђезуке!... Из Швајцарске, овај!.. из Швајцарске!“ викао је весело писмоноша с другог краја трга, машући нечим и хитајући кроз сумрак који се беше почео хватати.

Апотекар, који се без капута хладио пред кућом, скочи, шчепа писмо грозничавим рукама и унесе га у своју пештеру у којој се осећаху разни мириси од еликспра и сувих трава, али га отвори тек кад оде писмоноша, почашћен и поткрепљен чашом дивнога сирупа, који је добио у награду за добар глас.

Петнаест дана чекао је Безуке то писмо из Швајцарске, петнаест дана изгледао је на њега са страхом! И сад, ево га. И само што је погледао ситан, здепаст и одлучан рукопис на куверти, поштански жиг: „Интерлакен“ и велики љубичасти штамбиљ „гостионица код Јунгфрау, угоститељ Мајер“, очи му се напунише сузама п запграше му његови велики гусареки бркови, кроз које се чуло лако и доброћудно звиждукање.

„Поверљиво. По прочитању поцецати“.

„Ове речи, исписане врло крупним писменима. на челу прве стране у телеграфском стилу апотекарском „споља, промућкати пре употребе“, збунише га толико да прочита гласно, као што човек говори кад што ружно сања:

„Са мном се догодило пешто ужасно...“

Из суседне собе, у којој би редовно по јелу мало проспавала, могаше га чути његова мати госпођа Безуке. или његов помоћник чији је тучак равномерним ударцима звонио у великом мермерном авану у дну лабораторије. Зато Безуке настави читање тихим гласом, прочита писмо два три пута, врло блед, косе буквално накострешене. Затим баци један брз поглед око себе, и фр фр... поце-