Srpski književni glasnik

ТАРТАРЕН НА АЛПИМА. 495

пано писмо у тисућу парчади оде у корпу за хартију; али ту би га могао ко наћи, саставити сву ову парчал, зато се саже да је покупи; но у то се зачу танак и уздрхтали ranac:

„Овај, Фердинанде, јеси ли ти тог

— Ја сам, мама...“ одговори несрећни гусар, дркћући од страха, сав под столом онако дугачак.

„Шта то радиш, благо моје 7

— Ништа... овај! Справљам лек за госпођицу Турнатоар.

Мама поново заспа, помоћников тучак који за тренутак беше застао настави своје споро п равномерно лупање које је успављивало кућу и трг обхрване тегобом овог летњег дана на измаку. Сад Безуке стаде крупним корацима ходати пспред свог дућана, час црвен, час опет зелен, према томе испред кога је бокала пролазио. Дизао је руке, говорио нејасне речи: „Несрећник... изгубљен... кобна љубав... како да га спасемг“ п, поред еве своје забуне, веселим звиждукањем пратио је повечерје драгона који су се удаљавали под платанима на штеталишту.

„Хеј! лаку ноћ, Безуке...“ рече једна сенка која је хитала кроз пепељасти сутон.

„Куда ви, Пегуладе7

— У клуб, за Бога!.. ноћас је седница... Говориће се о Тартарену и председништву.. Треба да дођете.

— Добро, доћи ћу...“ одговори живо апотекар, коме сину кроз главу једна спасоносна мисао; он уђе, навуче капут, пипну се по џеповима да се увери јесу ли ту кључ и американски боксер, без кога се ни један Тарасконац неће усудити на улицу погле повечерја. Затим викну : „Паскалоне... Паскалоне...“ али не одвећ јако, бојећи се да не пробуди стару госпођу.

Паскалон је био скоро лете а већ ћелав, као да му је сва коса била у коврчавој и плавој бради; имао је ропеку душу, испупчено чело, очи као у несташне козе, и округле образе који су изгледали нежни и румени као бокерска земичка. О великим алписким свечаностима њему