Srpski književni glasnik

426 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

је клуб поверавао своју заставу, и ово дете није могло: да се надиви П. А. К., кога је ватрено и побожно обожавало, као свећа која о Ускреу гори пред олтаром.

„ПЏаскалоне, рече апотекар помоћнику сасвим тихо и из толике близине да му је врх бркова ушао у уши, добио сам вести од Тартарена... Вести су одвећ жалосне...“

И кад виде да је Паскалон пребледео:

„Буди храбар, моје дете, све се још може поправити... А иначе, ја остављам апотеку на теби... Ако ти ко буде заискао аресеника, немој му га дати; не дај ни опијум, ни реубарбарум... не дај ништа. Ако се не вратим. до десет сахата, ти затвори па лези. Иди!“

Он неустрашивим кораком зађе у помрчину на шеталишту, не осврнувши се ни једанпут, што даде могућности Паскалону да јурне на корпу, да је претресе својим грозничавим и жудним рукама, да је најзад истресе на чоху од стола, да види да није у њој остао који. комад од тајанетвенога писма које писемоноша беше донео.

Онај који познаје тарасконску узбудљивост лако. може замислити какав је вашар изазвао у овој варошици изненадни нестанак Тартаренов. Овај, да шта, а иначе, еви просто погубише главе, тим пре што је то било баш у половини августа и што су лобање кључале на сунцу тако јако да све темењаче умало не одлетеше. Од јутра до мрака говорило се у вароши само о томе, чуло се само ово име: „Тартарен“ на танким и стиснутим уснама госпођа у шеширима, на насмејаним устима гризета с траком од кадиве у коси; „Тартарен, Тартарен..“ чуло се свуда, па и по платанима на шеталишту, покривеним белом прашином, на којима су престрављене зрикавце, који су треперили са светлошћу, чисто гушила ова два звучна слога: „Гар... Тартар... тара стар“

(Наставиће се.) АлФОНС ДОДЕ. (С француско превео Д. Л. Ђокић.)