Srpski književni glasnik

IH.

Целивасмо га у лице и чело; -Удаљисмо се тио, тужно тако; И млади гробар, весело и лако, Закуца сандук и доврши дело.

(О, шта ме тишти као гвожђе врелог Знао га нисам, — па зашто бих плак ог Знао га нисам, — па зашто те, рако, Не могах тада погледати смело 7

Не знам. Но кад ми Будућност се јави, К'о добра мајка, кас Еден прави, Нечија силнва рука здере маску:

Ја лупу чујем тужну к'о опело, И чудна језа проструји кроз тело: То чекић бије о чамову даску.