Srpski književni glasnik

СРПСКА ДРАМА У Х1Х ВЕКУ. 445.

ристичном и сатпричном књижевношћу. Он је н. пр. читао Блумауера који је травестовао „Енеиду“, Рабенера познатог сатиричара из Готшедове школе, Виланда чије је „Абдерићане“ у осталом могао читати и у српском преводу, Сервантеса уз то, и чак Бутлера чувеног енглеског сатиричара и писца. „Хјудибраса“ за који епев каже Стерија се уверењем: „класичко сачињење гди је жила коMHuka неисцрпима.“ Не знамо довољно његову драмску лектиру; поменимо само да је Молиера јамачно познавао, пошто је превео „Скапинове ђаволије.“ Свакако, Стерија је имао добру књижевну спрему. Са том спремом ушао је у писање комедија; пи ту, у том писању, највећа је разлика између њега и Јоакима. Овај преводи, а онај пише. Стерија је први" оригинални писац комедија у нас, и његова појава чини епоху у овој књижевној области.

Његова појава, у исто доба, изазива незадовољство: код самог Јоакима. Може се и у напред помислити да Стеријино ступање на поље комедије неће бити по вољи Јоакиму. Да оставимо друге разлоге, ствар би била природна већ и по томе што се Стерија, готово чим је настао, огласпо као велики противник „славеносербеких“ књижевника. Он је нападао, већ у свом „Роману без романа“ (1832) на Милована Видаковића, и све главније романе његове исмевао; и још раније (1830, у „Лажи и паралажи“) исмевао „славено сербеки“ језик уопште. Сад како је то могло изгледати Јоакиму: то да неко у комедији, у оној књижевној врети коју је он почео неговати, исмева тај језик због којега је Јоаким дуго година полемисао против Вука, и то полемисао жестоко, јетко, безобзирно, неуљудно и вулгарног То је Јоакиму, наравно, било врло криво, и он, по својој урођеној неправичности и јаче развијеној књижевничкој пакости, говори на једном месту врло рђаво о Стерији. Нападајући у напред поменутој „Тужби књижества сербекаго“ српеку публику што не купује књиге својих књижевника, он додаје: „овде разу-

! Заједно са Л. Лазаревићем старијим који је написао „Пријатеље“ 1829.