Srpski književni glasnik

И та ни. 85

после лакше је доћи до пиће за стоку, a. U пут им се отвори куд год хоће да се екитају, а то је њихова урођена навика. До Ђурђева дана п они не. једу, као ни Срби, јагњетине, а за тај празник узме домаћин бело мушко јагње (црна је длака ђаволеки знак), окрене га истоку, из поштовања · према сунцу, извору светлости п топлоте, па га закоље.

Крв чувају за лек од већине болести. И тада се госте као и о Новом лету, и док рођаци п суседи не дођу ћико не сме меса окусити. Тако се узајамно цео дан поčehyjy и весело проведу уз игру п свирку. Само тога дана може се чути и која из срца измамљена права циганека мелодија и видети како Циганке умеју страсно да играју. Уз неки религијеки нимбуе око ове пролећне равнодневице игра је проткана пеихолошким мотивима да се жеље пи осећаји изразе. Тим поводом овога дана и неморалност пирује, као што су негда чинили Грци уз Диовисије.

По Србији радо, а и у Крагујевцу се чешће може видети да Цигани покојнике прате са свирком веселих игара. Чергари не подижу хумку на гробу, али по каквом дрвету или иначе белегу упамте, и до године — ако је могућно — дају му даћу; ту се опет веселе, певају играју. па и присмоче, јер друкчије не може бити.

Жене неће да се преруше у црнину кад жале. Срби неће да пусте хришћанске Цигане да у њихову гробљу сахране мртваца, тако пето мухамеданске Цигане од својих гробаља терају Турци, сматрајући их за недостојне и кужне. Стари одјек паријевске и других презрених каста у Индији !

Кад је Либих 1863 године штампао своје дело о Циганима, још је међу њима било људи, који су памтили, да су изнемогле старце п бабе, по драговољну приетанку, живе сахрањивали.

Колико има у свету Цигана научници не могоше ни приближно да израчунају. Једни веле милион, други пет. По статистици од год. 1895. (од год. 1900 још није

3%