Srpski književni glasnik

54 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

мишљава и одређује, да би сваком другом, осим тога ловца свих лажних или тачних новости, баш то наваљивање било подозриво. Мене ова нова црта у карактеру овог човека не би најзад прекомерно бунила, ма да је изведена. неспретно, само да сам од почетка био припремљен да је она у њега могућна. Онда би то било, ако не дубоко опажање, бар логично пзвођење. Што је најинтересантније; ово херојско пожртвовање мужевљево оставља жену равнодушну, а ње се напослетку највише тиче. Она у опште не излази никако из апатије и једнолично се креће.

Довде ми још не назиремо ту нучину, а мора је негде бити, кад је она синтеза, п то симболичка, целе тезе. На њу нас међутим сад наводи вест да је дете болесно, и детиња смрт у чину за тим. Пучина је спмболички изражена ситуација у којој ће се наћи муж п отац, кад му дете буде умрло. Симбол овај нема тешкоће једног ребуса и много је разумљивији него какав Ибзенов, те ако писац полаже на њега, може га најзад оставити, али онда би нужно било да нађе начина да ми сами увидимо у чем је ствар, ако је могуће, без опширног излагања тог човека који се налази на пучини, и друго да ни по што не пусти тог оца, који гине за својим дететом, да се за љубав тог објашњавања, греши о своју родитељску не љубав него нагон. Дете умире у другој соби, у коју утрчавају и из које истрчавају рођаци, доктор, мати, служавка, а он и не покушава да тамо бар за часак оде, већ гура другеи од других се извештава како јемоментано малој болесници, док она не издахне.

Поред тог удара, који је он већ спреман дочекати, стоји му више главе други који он и не слути, и који не бисте ни ви знали, да вам га нисам рекао у почетку. То је оно друго писмо министрово грешној жени. Муж га преврће и загледа, не познаје рукопис министров, чак

нагађа да је тим писмом нека милостива души, чувши за детињу

„

болест, послала какав лек (што нам не ре-