Srpski književni glasnik, 01. 05. 1902., str. 610

П Ро ЛЕ ЋЕ.

199

Мара се смејала срећна.

— Мамице, не дајте јој на врата! А. сал је терајте на мене... Јуница, једно за другим, трипута ритну етражњим ногама, и трком, подигнута репа, улете у шталу.

— Зар није ветропир, као и тиг

— Па и млада је, као и ја. i

— Храним је чим год могу. Од својих уста одвајам, па њој дајем.

— Као год и мени.

— И обе вас волим — додаде жена.

— Као своје рођене, мамице, јер смо ми обе ваше.

Код куће не беше никога. Момак је одвео краву на пашу. Домаћица нађе кључ под прагом, отвори врата и уђе унутра.

— Мајко, хајде да наложимо ватру на егњишту. Ол жад је нисам видела.

— А на чему си кувалаг

— На угљу, под блехом. Смрди ужасно, пламена. нигде, а јара као у паклу.

— Као у паклуг

— Дабоме — одговори осврнувши се по изби. Чисто је у вас, — сиротињски, али опет некако мило.

— Мајка донесе мало дрваца и намести их на огњишту. Мара поче да потпаљује: најпре стале пучати, па после кецељом распиривати.

— ДВатрица мила, света! Како букти, пуцкара и баца искре !

— Науживај се.

— Уживам у свему. И тако сам задовољна што живим, што гледам овај Божји свет и ово наше сеоце. А ако умрем, мајчице, немојте ме сахранити у Кракову, него ме пренесите овамо, и укопајте на нашем гробљу.

— Лудо јелна! Говориш о смрти, а овамо си само здравље. Гладна си ти, па ти свашта пада на памет,

— А-можда од радости говорим, што му драго.

— Могла би донети воде, да скувам кнедле.

— Летим. Хо, хо, од кад нисам узела обрамнице.