Srpski književni glasnik, 01. 05. 1902., str. 609

1256 СРПСКИ Књижевни Гласник.

Кад спомену росу, сети се њене пријатне хладноће, како јој је пре чисто пекла табане. Седе па траву, па жустро смаче ципеле и чарапе. Беле јој се ноге и листовп дивно одбијаху од зелене траве.

Гомила. се примакла.

— Варошка, па боса! — чуђаше се свет.

— А зар нисам сељачко дете7 Мама'ми иде боса, тата бос, а ја да идем у свили и кадиви!

Ђипи са земље. Беле јој ноге изгледаху врло примамљиве испод кратке еукњице.

— Ала ми је лако, пријатно, идем као по ћилиму. А још кад би било музике, ала бих заиграла ситниш!...

Сељаци и сељанке у смех. На несрећу не беше ни једног момка. зид

Од цркве и школе пут је ишао преко једне узвишице. С десне стране рет кућа, се леве пукла зелена пољана. ца

Девојче се замисли, гледајући затворену цркву и школу. Успомене из детињства низаху. јој се у памети и срцу. Једне су одгониле друге, није имала времена ла их уредп у засебне слике.

Село скоро пусто, све живо на вашару.

— Како је жалосно! — шану мајци.

— Биће ту довече доста света; не бој се, имаћеш доста весеља.

Њихова. кућа беше мало у страни, на педесет-шесет корака од пута. У башти беше неколико шљива, једна јабучица, а на сред дворишта крушка, сва у бело, као девојка на венчању.

— Мајко Божја, како је овде лепо, како дивно! кличе девојче, измичући.

Допаде до штале, отвори врата и улете унутра.

— Маро! — викну уплашена мајка.

Али доцкан. Млада јуница стаде да скаче по дворишту као бесна; Мара за њом.

— Па шта еп учипила! Може се још разболети, па ето нам ћара.