Srpski književni glasnik

ЖЕНИДБА ПЕРЕ КАРАНТАНА. 95

— унаде Марко, не осврћући се на ханџијино причање. -— А ви... ви ко да имате милијуне!.. Еј, да ми је ваше

године.

Јефтан уздахну и поглади се по сулуфима.

— Нијесу ни у нас сптне године ! — дочека. — Ево нас има и сиједих.. (Перо порумени и још боље умота главу пешкиром).. Ама ми срце младо !...

— Младо богме! — опет се уплете ханџија. — То се види !... Ви сте к'о момци од двадесет година.. Красни!....

— Муч' ти, ђогате! — оспјече Марко. — И у мене

је младо срце, ама какве фајде, кад су кости старе и кад сам их дао раматизму под кирију... Јефтан се дохвати за брк, умота га и намигну мало. — А би ли се овђе могло проџумбусати малог —

запита. — Да се скупимо ђегод. да донесемо вина, а доведемо младих ђевојака... Знаш, што се каже, да сијелимо. То би био теферич !...

Марко устаде и загледа се у њега.

— То ли хоћете 7

— То !...

Марко скиде фес и тресну га о тле. Обје руке пружи према Јефтану и стиште га у наручја,

— M, не био ја чојек, — дрекну, — ако у својој кући не скупим сијело !... Хоћу да се врнем у младе године !.. И хоћу сјутра довече да џумбусамо !

— Сјутра довече!

— Руковаше се и ханџија им пресијече, као да су се опкладили. Затим сви сиђоше у механу.

(Наставиће се.)

Свет. ЋДорРОВИЋ.