Srpski književni glasnik

ПЕРО ЈЕ TU E (Крај.)

У Кракову се поврати. Узе котарицу п пскочи пз ватона. При давању карата беше онај исти чувар безбедности. Поздрави је војнички и рукова се с њом.

— Јесте ли здравог

— А шта би ми могло фалити7 — одговори весело.

— Како се зовете7

— Маријана.

— Где станујете7

— Далеко, на крај вароши.

— Ја бих дошао ма и на крај света.

— Тако сте јаки“ Госпођа не допушта да примам момке.

— Онда, где да се састанемо“7

— Сваке недеље, после вечерње, шетам се но Сукјењицама. :

— Видећемо се.

— До виђења!

Ова брза тековина момка, па још полицајца који може постати п разносач позива, обрадова девојку. Иђаше кући весело. У кући обиђе све кухиње, здравећи се с колегиницама. Беше много причања. смеха и граје. Мара наговести мало о Јузеку, али варошке девојке псмејаше сељачкога момка, простака MN глупака. Ма му били брчићи као свила, усне као вишње, а очи као угљен, опет ће остати сељак, па. сељак.

П Мара је била сељанка, али није сматрала да је гора од кћери праља, вратарки, пиљарица, па ни самих кочијашица. Али опет није хтела много да брани Јузека.

Отворила прозоре на стану својих господара. пагосе опрала, намештај петресла, прашину обрисала, назожила шпархерт, преставила супу и чекала. би јој