Srpski književni glasnik

П РОЉЕЉЕ. 99

— Нека дођу овде сто цивилаша, па ма били све грофови, ни један се војник неће ни маћи, шану Мари.

Она климну главом, али не рече ни речи. Пре би половину почасти примила на свој рачун, алп сад. јој је било све једно. Чај је пила као под морање, на досетке пана фрајтера одговарала је полуоемехом. Мисли су јој лутале по родноме селу, кружиле између цркве пи Бжезинке, запирући о кућу Јузекову. :

— Вас као да је нешто ујело, — рече фрајтер љутито.

Војници п њихове пријатељице сматраху да треба ла се насмеју гласно на досетку пана фрајтера.

Девојка. није трпела исмевања — побледе, зажмири п запита мирно:

— Зашто ме је имало нешто ујести7

— Зато — одговори он — што сте се пре шалили, да се орило по целој кавани. Смејали сте се, скакалп као теле кад га пусте е узице.

Овде се и сам он засмеја, а војници с пријатељипама за њим.

Мара стисну зубе од гнева и љутине, али ћуташе.

Џан фрајтер серкну два три гутљаја, погледа девојку. продрма је лако и узвикну:

— Хоћете ли још дуго, госпођице Маро, седети гако, као гуска на јајима

На 'ову досетку сва се сала насмеја тако срдачно п громко, да девојка скочи, као да је одиста уједена.

— Тражи ти себи која није гуска, није теле п није уједена — викну. — За чај шест крајцара — викну момка, плати пи, не оеврћући се, изађе.

Пан фрајтер оста понижен пред војницима. .Dyбазница га „јавно“ напустила, рекла му ти, пи платила свој чај.

— Да нисам фрајтер и да није недеља, показао бих ја теби...

— Тако је. господине фрајтере, — она то не заслужује. |