Srpski književni glasnik

110 ~ СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

Девојка петрча на трг, с трга на шеталиште и тек ту 'олахну.

— Довде, довде ми је лошло — показа на грло. Фрајтери, каплари, војници, кућерине, чивути, цело Краково. — Ишла је брзо, ватра је обузпмала. -— Будало! — узвикну — прилепили ти чварак, на хоћеш да се спрдаш е људима! Спрдај се ти са евојим војницима. Безјак један, мпели да је велики господин, а пре месец дана био је простак као п остали. Чекај, показаћу тип ја, научићу те памети. — Сва је дрхтала од гнева и љутине.

Са шеталишта пође улицом Дитла. хотећи да изађе из вароши, на велики простор, на зеленило. Радознала је била колико су усеви порасли, како птице двркућу, дрва цвате.

Погледа преда се. Пад кућама узлигао се зелени насипи, а по њему пђаше воз. Позавиде људима који вираху кроз прозоре вагона, осећала се као у тамници.

Јураше све брже, да би једном пзашла из ових зидина на Божји свет. — Донаде до велике капије која је пресецала насип. Разрадована иђаше живо, уверена да ће изаћи у поље. Ред кућа препречи јој пут. Поче да куне жестоко, п појури даље.

Дође на обалу Виеле, — одахну из дна душе : хладан јој ветар расхлађиваше зажарено лице. Свеже пролећно зеленило измами јој осмех на усне. Погледа лево: пред њом црвени зидови варошке кланице. Сита је била зидова -— заклањали су јој поља. 'Трчаше, докле пх не мину, докле јој се поглед, прелазећи преко зелених таmaca жита, не задржа на тамно-илавој шуми.

— Најзад — узвикну — нема ових проклетих кућерина. Да бог да вас нестало са свима фрајтерима. простацима. и Берберовским! Да могу, срушила бих вас. да ни камен на камену не остане.

Над реком дремаше шибљак. У сред њега тајанствено вијугаше стазица. Девојка појури њоме, етрча доле п нестаде је међу жутим прутићима п уским евежим лишпћем. У подножју издубљења течаше река, а таласи јој