Srpski književni glasnik

TE РИДОГЉЕЕЈЋЕ.

105

Задрхта и поскочи од радости. Шта ја ралим сад. кула ћу7 Отрча на други спрат Ани.

— Стара ме отерала, — шану. — Зашто“ — запита уплашена девојка.

— Разбила сам шољу пред њом у парам парче.

— Еј, ти лудо, мора да те је нешто ујело.

Мара се сети фрајтера.

— Не говори ми о уједању, јер ћу побећи. Иди замоли госпођу да те пусти са мном ча по сата. Да тркнемо за одело.

Ана доби допуст. Разговарајући се о последњем догађају, ишле су живо, задржавши се п нехотице пред

каваном „Код нове поште“. , — Хајдмо на кобасице п чашу пива — предложи Мара. — Данас, осим шоље чаја, ништа нисам окусила.

Ана, више из љубави према пиву и да види момке. прими понуду.

— Твоја стара је анђео — рече, пијући пиво п етрељајући очима младога писмоношу, који играше билијара. — Није рђава, али је за то тако горда. бесна, речи неће да прослови — брањаше се Мара.

— Више волим таку, него ону што од јутра до мрака не еклапа уста, придикује и придикује.

— Нека буде како хоће; задовољна сам што ме је истерала, па крај. Данас плем мајци у село, у поље, на своје имање. Више волим најтежи рад, него да се печем у кухињи, где не можеш да дахнеш. Пепи пиво, па хај дмо.

Ана, иепијајући чашу, још једном опшну пиемоношу погледом, али узалуд. Закључи да је ожењен, ухвати Мару под руку и с великом елеганцијом изађоше mn3 каване.

Пријатељице пређоше Мали Ринек, улазећи у уску, ерелњевековну уличицу Сјену. Мара купи лице за јелече, прно са ружичастим цветићима, много пантљика за витице. сеоску сукњу и белу кецељу.

Шта, хоћеш да се преобучеш“