Srpski književni glasnik
TE РИДОГЉЕЕЈЋЕ.
105
Задрхта и поскочи од радости. Шта ја ралим сад. кула ћу7 Отрча на други спрат Ани.
— Стара ме отерала, — шану. — Зашто“ — запита уплашена девојка.
— Разбила сам шољу пред њом у парам парче.
— Еј, ти лудо, мора да те је нешто ујело.
Мара се сети фрајтера.
— Не говори ми о уједању, јер ћу побећи. Иди замоли госпођу да те пусти са мном ча по сата. Да тркнемо за одело.
Ана доби допуст. Разговарајући се о последњем догађају, ишле су живо, задржавши се п нехотице пред
каваном „Код нове поште“. , — Хајдмо на кобасице п чашу пива — предложи Мара. — Данас, осим шоље чаја, ништа нисам окусила.
Ана, више из љубави према пиву и да види момке. прими понуду.
— Твоја стара је анђео — рече, пијући пиво п етрељајући очима младога писмоношу, који играше билијара. — Није рђава, али је за то тако горда. бесна, речи неће да прослови — брањаше се Мара.
— Више волим таку, него ону што од јутра до мрака не еклапа уста, придикује и придикује.
— Нека буде како хоће; задовољна сам што ме је истерала, па крај. Данас плем мајци у село, у поље, на своје имање. Више волим најтежи рад, него да се печем у кухињи, где не можеш да дахнеш. Пепи пиво, па хај дмо.
Ана, иепијајући чашу, још једном опшну пиемоношу погледом, али узалуд. Закључи да је ожењен, ухвати Мару под руку и с великом елеганцијом изађоше mn3 каване.
Пријатељице пређоше Мали Ринек, улазећи у уску, ерелњевековну уличицу Сјену. Мара купи лице за јелече, прно са ружичастим цветићима, много пантљика за витице. сеоску сукњу и белу кецељу.
Шта, хоћеш да се преобучеш“