Srpski književni glasnik
П РПОГЛСКЕАЈ/ 1. 105
Врата на цркви Богородичиној беху отворена — уђе ла захвали Богу што ју је из ропства избавио. Службу п Краково ематрала је најцрњим ропством.
Црква беше пуста, само она у њој. Гњечила је својом величином. Бог у овој цркви учини јој се тако велики и силан, да се плашила и да помисли о њему. Друкче је замишљала Бога у селу, у малој дрвеној црквини. Обузета страхом п грозом, изађе.
— Тек ћу се одпетински помолити у селу. у недељу -— тешила се.
Обиђе сав трг у наоколо, присећајући се шта је у којој радњи куповала.
Измучена п изнурена. од досаде уђе код Берберовскога, пепи чашу чаја се араком и, наслонивши главу на зид. дремаше. ~
Снила је чудне ствари... место коња, момци су је вукли у брдо из Бжеска до Окоћима, а Јузек их је терао.
Пробули се — срећом већ će смркавало. Одатле отрча у столарску ралпоницу. пзазва два позната шегрта п замоли их да јој понесу куфер на етаницу, пошто она мора носити нерину.
Застиђена п плашљива., лагано уђе у собу госпођи.
— Молим за опроштај — рече узбуђена. Ви сте према мени били веома добри. само ја не знам шта. је мени. — Пољуби је у руку.
— Моја Маро, ти сп болесна. Одмори се код мајке. џа се врати. — Извали задржану форинту и дале јој.
Девојци, од захвалности, засузише очи.
Шегрти узеше куфер m пођоше напред, за њима, с перином на леђима. Мара.
На станици попише по чашу пива и, при опроштају. они је пољубише у руку.
Девојци спале терет са ерца — остала је сама, и ништа је, сем простора, не дељаше од села.
Око десет у вече купи карту, ствари предаде, седе у вагон, воз пође... Затутња — значи да прелазе преко