Srpski književni glasnik

ДР ЂУЂОМИРРНЕЛИЋ.,

Г.

Са својом косом која му је падала преко чела, са својих бледим лицем, са својим лепим црним очима, по томе како се носио и како је везивао кравату, .Љубомир Нели чинио је пре утисак једног уметника, на пример какво отменог сликара, него јелног доктора п професора филозофије. Овај утисак није варао: то је одиста била. једна уметничка природа. Пре евоје болести Недић је живео весело, безбрижно, нп мало филистареки, као какав ђак или уметник који би осећао сласт живота“. Он је осећао п волео лепе ствари. Он је пазио на одело. био у јелу велики пробирач, разумевао се у вину и у дувану. Он је волео слике. волео скулптуру, п у његовој соби за рад могле су се видети лепе гравире. елпкарске скице и сличне ствари. Он је волео старе књиге пи старе рукописе; једно Елзевирово издање Хобеса, које је раније припадало Артуру Шопенхауеру п било све пзбележено Шопенхауеровом руком. држао је стално крај себе. Целом је свету, најзад. познато колико је он пажње поклањао спољашњој страни својих књига; његове критичке расправе спадају у најукуснија издања у нас, п он је. вероватно, био први наш писац који се сетио да известан број примерака од својих“ списа штампа на нарочитој хартији.

Такав човек морао је и књижевну критику схватити као једну врету уметности. Између уметника и крптичара он је сву разлику сводио на то, што један добија утиске од стварног света, а други од уметничког дела. један их добија непосредно, а други посредно. Интересантно Je да је Недићу, као критичару. оспоравана баш та уметничка осетљивост без које, по његовом мишљењу, нема правог критичара. Он је, п то не само ол