Srpski književni glasnik

110 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

својих непријатеља, био описиван као један педант који о књижевним делима не суди по својим утисцима, — јер их нема, — већ по неким апстрактним идејама о лепоме. Ја сам, на против, уверен да је Недић осећао лепо у књижевности као што га је осећао и ван ње, и да је његовим књижевним портретима полазна тачка увек био какав утисак. Само, као човек од духа, а уз то и доктор филозофије, Недић је волео да умује о својим утпецима: није му било доста да их забележи и рашчлани, него је хтео још да их оправда, да докаже да су тачни. Његове су критике добиле с тога известан аргументативни изглед, по чему се после могло закључити да је и он сам нека. „сува сколастичка. природа“.

Осетљивост Недићева имала. је, као свачија, у осталом, своје границе. Он није осећао еве писце подједнако. П ако му се готово никада није десило да хвали једног писца који то не би заслуживао, било је опет, е друге стране, одиста великих писаца за које се он није довољно интересовао. У главноме, оп је волео ове три врсте писаца. Волео је, пре свега, и више свега, оне писце који су знали свој народни језик, који су њиме владали тако сигурно да су га могли даље усавршавати, и чија дела представљају с тога нове епохе у петорији његова развитка. Код Гетеа, који је био п велики филозоф и велики уметник, он је више ценио лепоту његовог немачког језика него сву његову филозофију M сву његову уметност. Међу нашим песницима, он је сасвим искрено признавао првенство Бранку. -— За тим је волео оне писце који су пазили на форму, који су умели да колоришу своју фразу, или да јој даду неки нарочити ритам, или који су, благодарећи својој живој машти, умели да изразе своје осећаје п мисли у оригиналним сликама. Једног Хоторна п једног Де Квинсија, чија је проза била и довољно живописна. и довољно хармонична, Недић је п само са тога био склон ставити у исти ред е највећим писцима. О. Јакшићу и Војиславу, који су се међу нашим новијим лирицима, највише приполижавали овој врсти пи-