Srpski književni glasnik

Др. .ЉубБомиР НЕДИЋ. [11

саца, он је говорио с нарочитом симпатијом. А та околност што Змај нема у евом стилу довољно боје, допринела. је не мало да Недић посумња у јачину његовог песничког надахнућа. — Најзад, он је волео оне писце који су представљали пнтересантне типове, који су били чисти од сваког филистарства, и имали у свом карактеру нечег уметнички оригиналнога, нечег необичног и живописног. Он је волео не само природе бујне пи необуздане као аорд Бајрон, него чак и велике самовоље као Доктор Џонсон, пли епмпатичне пробисвете као Голдемит. У нашој књижевности, Јакшић му је био драг не само као вештак, него п због што је био онај „плаховити Ђура“ о коме његови познаници причају. Јова Илић, и ако никакав уметник, одушевљавао је ипак Педића као јелинствен примерак псточњака међу нашим песницима. Чак и Јоаким Бујић привлачио га је толико својом физиономијом књижевна чергара, да је Недић помишљао неко време да пише биографију овог старог „списатеља.“

Оваквим укусом Недић је могао бити заведен да воли ппеце и сувише необичне и смеле, писце чудновате, мало m настране. Али од тога су га спасли његово фино осећање језика и његов логични дух. Благодарећи тим својим особинама. он је стекао један редак књижевни такт, који га је учинио необично осетљивим за све неправилности форме пи за све бесмислице садржине. Лаза Костић је у нашој књижевности баш једна личност оригинална и по свом животу и по својим делима; ипак зато његове претераности нико није живље осетио ни строже осудио него Недић. У тој прилици Недић је најбоље показао да је код њега осећање корекције било развијено пето толико колико и његов укус за оним што није банално.

У опште, о књижевним симпатијама Недићевим може се рећи да су биле отмене. Он је пмао симпатије једног човека од европске културе и од широка књижевна образовања. Писци из етране књижевности које је волео. били су сви од вредности, и управо онакви писци какве