Srpski književni glasnik

ДР. ЉуБомиР НЕДИЋ. 115

лико типеке да постају стереотипске, певање у народном луху иде Илијћу од срца, а Змају само од руке, итд.) За мене је важније то, да је Недић умео да нађе баш ону реч коју је, у даном. моменту, ваљало наћи, п која је пријатно изненађивала читаоца баш зато што је долазила као поручена. Он је имао израза, упоређења, слика, који су изгледали духовити, на првом месту, са своје неочекиване тачности. Духовитог писања нема без претеривања:; у Недића је то претеривање било сведено на најмању меру; његове згодне речи садрже више оштрог опажања него хумористичког увеличавања. Цигло у једној његовој расправи, у оној о Лази Костићу, налазе се опакве ствари, — ла су Костићеве песме писпеване на мемурлук; да он своје слике п упоређења позајмљује од кафанског једика; да је српска публика узимала његову пустоћу по одулареност као изливе песничке тениалности, ла је његово кварење српског језика просто ачење или кокетно бенављење, као што се бенаве размажене госпођице... П ја не наводим све. Ови су примери, држим. довољни ла потврде да је Недић умео дати својој идеји рељефа, а да то опет не буде о трошку њене тачности; он је пмао духа без фантазије, ако тако могу рећи. Овај по"ентпрани начин писања дао је необичне пзразитости његовим књижевним портретима. Они вам остају у глави, па ма шта мислили о њиховој верности. Ја сам готово сптуран да ће се Недићев „Милићевић“ памтити као каква личност из романа или из драме, управо из комедије. се толико су стилистичке досетљивости описане и оцењене извесне особине тог злосрећног академика.

У полемикама, Недићу је вредела његова досетљивост пето толпко колико и његово борачко расположење. Човека бржег п срећнијег на одговору није било од њега. Његови су напади, истина, били страшни, — бујни, дрски, стрмоглави као један јуриш козака; али његови одговори били су још страшнији. Други чланак о „Делу“ био је плаховитији него први. У полемици се Миланом Јовановићем, Недић је тек у „последњој речи“, кад је могао да се

8