Srpski književni glasnik

1117

ухвати за одбрану овог спротог човека, подесио своје најтеже ударце. Аргументи којима се Недић у таквим приликама. служио, били су готово увек само аргументи аа ћоттпет, али је вредно дивљења се каквом је вештином он изналазио у тексту свог противника повода, изговора, оправдања за употребу таквих аргумената. Змај нека опрости, али ја нисам крив што је Недић баш O његовом трошку дао најзгоднији пример свог полемичког начина. Неко је једном пребацио Недићу што бар не води рачуна о Змајевој старости: његово поштовање старости, додао је. није спартанско. „Ја поштујем“, одговорио је Педић, „свачију старост, па n Змајеву ; а ако моје поштовање према њој и није можда 'асвим спартанско, нека ми је допуштено приметити да ни његово родољубље, за време наших ратова с Турцима, није било спартанско“.

Ш.

И најзад Недић је пмао стално, кроз целу своју књижевничку кариеру, кураж свога мишљења. Он. је писао само оно што је мислио, — и више још, писао је će што је мислио. О књижевницима на гласу п још у животу он је писао псто онако отворено. као што је о њима говорио својим најолижим пријатељима. Он није ништа ублажавао при писању, није се никада старао да заслади пилулу. Он је до невероватности био лишен оне хипокризије која је управо нераздвојна од књижевничког заната, која се шта више сматра као једна врста учтивости, п која се састоји у томе да се своје најинтимније мисли не износе пред публику. О томе како ће се његова искреност примити у публици, он је мало водио рачуна. Човек његове осетљивости није могао бити сасвим равнодушан према нападима штампе, али тим је за већу похвалу што се он ни једног тренутка није дао њима обезкуражити. Свету за љубав он није хтео попустити ни за једну јоту; отпор на који би наишао само га је још већма утврђивао у његовом уверењу, и било је слу–