Srpski književni glasnik

ДР. .БубомиР НЕДИЋ. 175

чајева да је он у својим тврдњама постајао све OTCeuнији што су их други више оспоравали. Ол туда у његоBOM начину писања нечег непоереднога, неки пут п бруталнога, али увек мушкога, што је повлачило собом и онога који не би мислио као Недић. У његовом начину писања, има нечег од оне набусите отворености једног хирурга. која пепрва вређа, али доцније улива велико поверење.

Они који су патили од ове Недићеве отворености, објашњавали су је као пакост, и представљали су Недића као једног болесног човека коме је „пре подне криво на себе, а после подне на цео свет.“ У ствари, Недић није био пакостан човек. Сем сасвим изузетних случајева он није осећао ни труни лична нерасположења према писцу чија би дела осуђивао. У целој нашој књижевности нико му није био лично сипмпатичнији него Љуба Ненадовић; треба се сетити само посмртне белешке коју му је посветио у „Српеком Прегледу“; опет зато, његова расправа о Ненадовићу долази, по својој строгости, одмах после оне чувене расправе о Змају, за кога се каже да га Недић није ни лично марио.

Има једно мишљење да је Недић био само зато толико искрен, што је живео под таквим околностима да је могао бити искрен. Он је стао писати тек онда кад га је његова болест одвојила од света. С писцима чија је дела оцењивао, он је тако мало долазио у додир као и да није живео е њима у истом месту. Да је знао да се, после своје критике, може срести с њима, да може бити чак принуђен да се њима и разговара, он би се јамачно снебивао ла каже све што је мислио о њима. Нема сумње да је осамљени живот олакшао Недићу да буде искрен, али из тога још не излази да га је такав живот сам собом могао, у један пут, начинити искреним. Ја имам разлога веровати да би Недић, и без епециалних околности у које га је његова болест довела, писао мање више исто онако као и под тим околностима. Јер, најзал. ја га знам као уредника „Српског Прегледа“, и сећам се

87