Srpski književni glasnik

116 СРПСКИ КњижеЕВвНИ ГлаАСНИК.

за је он тада био у стању да својим сарадницима каже у очи врло опоре ствари. П како је мени тада изгледало, то Недића није стајало никаква напора, он је то чинио саевим без снебивања.

Недићева. је искреност долазила од туда што је он налазпо да треба да буде искрен, а по мало је и уживао у тече да такав буде. Већ сам рекао да је он критичара сматрао као једног уметника коме је главни посао да вердо изрази своје утиске. Према томе један критичар који би крио своје праве утиске, изгледао је њему пето тако грешан као и један песник који не би смео да пева што осећа, или један сликар који не би смео да слика онако како види. Такав би критичар, по његовом уверењу, проституисао своју уметничку личност. Уз ове чисто уметничке скрупуле, које су забрањивале Недићу свако врдање, дошло је и то што је он, као сви људи његове осетљивости и његова духа, имао у свом карактеру и једну аристократску жицу. Он је презирао ушШеит рееспх. волео је осећати се друкчији од осталога света, и зато кад би га његова пскреност довела у сукоб с публиком, он би тиме био потајно задовољан као једним новим доказом о својој духовној отмености. Док други налазе уживања. у популарности, он га је налазио, и ако горког, у непопуларности. Што је најглавније, то је био један човек пун животне снаге. Он. је волео живот, покрет, борбу. Он је волео да даје уларце око себе, па макар их морао п он од других добијати. Он је волео да улети у метеж па шта коме Бог да; толико је пута говорио: „нисам се забадава родио на Марков Дан, кад је највећи вашар.“ Као његов сарадник, ја сам имао прилике да га посматрам за време његових најљућих полемика у „Реду“ поу „Српском Прегледу.“ Никада Недић није био више Недић, кикада није он добијао више маха, никада се он није осећао тако јак, и никада није изгледао расположенији.. У свој тој вреви која се била подигла, он се осећао као у свом елементу. Због нечег стегнутог. го-· гово згрченог у свом стилу, који никада није био до-