Srpski književni glasnik

115 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ UJACHMH.

граматичну оштрину, добија се, у пуном смислу речи, један професорски стил, исправан истина, али у једно IH конвенционалан, и не врло пријатан. Алп, ако је оскудица маште шкодила Недићу као стилисту, она му није шкодила као критичару. Због те оскудице маште. Недић није могао додавати својим утисцима, није их могао разграњавати као што обично раде критичари од маште. Он нам је давао своје утиске, тако рећи, у сировом стању, недотеране и непрерађене. Његове су критике, с тога, изгледале често низ кратких и сувих нотација. али то је баш и јемчило за њихову пекреност. — По мом мишљењу има само једна озбиљна замерка да се учини Недићу. За једног критичара он није био довољно моралист. Он се чудновато мало интересовао за психолаошке и моралне проблеме. Ппеци чија се снага састојала у познавању човека и у тачним погледима на живот. нису спадали међу његове симпатије. Истина, он је радо читао и Гетеа и Шопенхауера и Карлајла, али треба да се разумемо. Кол Гетеа он је волео писца „Вертера“ и ппеца Маргаритине историје у „Фаусту“; Гетеове идеје п опажања, пак, допадала су му се као еваком интелигентном човеку, — ништа више. Шопенхауер та је занимао више као човек него као филозоф: он је у њему видео један леп тип мизантропа, у коме је уживао уметнички. Карлајл, који је. уједно, и један велики стилист, — Рембрант енглеске прозе, — и један врло оригиналан моралист, допадао се Недићу поглавито као стилист. Иначе, писце од идеја, који су били само то. а не још и вештаци по спољашној страни својих списа. Недић није много марио. Од модерних писаца ниједан се није толико занимао моралним проблемима колико Џорџ Елиот: Недић је према њој био сасвим равнодушан. Већма се није могао загрејати ни за Џорџа Мередита. који се својим познавањем човека, а нарочито жене, приближује самом Шекспиру. Говорећи о нашим књижевницима, Недић је готово пројурио поред интелектуалних особина Змајевих, а код Љубе Ненадовића