Srpski književni glasnik

Др. ЉуБбомиР. НЕДИЋ. 119 он је једва поменуо баналност п филистаретво његове филозофије, да би могао што више говорити о оним манама које је Ненадовић, као уметник, пмао. И што. је најкарактеристичније, у целом његовом критичарском делу, поред толиких идеја књижевних и политичких, ви ћете залуд тражити ма само једну опсервацију шире, филозофеке садржине, која би се тицала човека и његова унутрашњег живота. Ова празнина мора да нас изненади. Као професор филозофије, Недић је био подробно упознат с тим пенхолошким и моралним проблемима који за њега, у његовим крптикама, као да нису ни постојали. Шта више, он је пмао сву умну финоћу која се тражи за њихово расправљање; ако се, дакле, ппак није њима бавио, то одиста може бити само с тога што га они HICY пнтересовали, а не с тога што он за њих није знао или их није разумевао. Али то баш п јесте загонетно да га ти проблеми нису интересовали, — њега, филозофа п по образовању и по духу. Ја налазим само ово објашњење: Недић није био филозоф још и по темпераменту. Он је осећао „сласт живота“, он. је волео лепе ствари, он. је уживао у акцији пи у борби. Такви обично нису филозофи. Они се држе мало даље од живота, размишљајући о њему у миру и самоћи. Кад би се они тако загњурили у живот као што се Недић био загњурио, они не би више имали могућности да га проматрају. Велика животна снага, и ништа друго, морала је одвраћати Недића од филозофских проматрања; он је био одвећ страсна п експансивна природа да је могао имати развијенији унутрашњи живот. Чак и онда, кад је на њега дошла она грозна болест којом је, тако рећи, био одсечен од живота и упућен на себе сама, — и онда, он се, у моралном погледу, није ништа променио. Своју муку он је трпео јуначки. По живости његова погледа. по ведрини његова расположења, по његовој лепој прибраности, никад се не би могло познати да. је то јелан болник осуђен на скору смрт. Ја сам га толико шута гледао како се од бола превија и крши руке као