Srpski književni glasnik

Један МорРАЛИСТ ИЗ ХУШ Века. 195

нијим људима свога доба, али он није задовољан. Шанфор је човек велике интелигенције, он је од оних духова који нису створени за царство земаљско, он и сувише воли своје достојанство п своју независност. У томе префињеном п сјајном свету он види само предрасуде, сујету. егопзам, завист, енлетке, ситне душе са великим именима. Велики и моћни су интимни са њиме, али он баш 8007 тога трни ; он види да је њима потчињен, да је њихов најамник, да они никада не виде у њему човека њима равна но само пресеца у моди, разговорна и духовита задављача. Затим дођоше две смрти које су га се страховито коснуле. Прво му умре мати, коју је он био јако волео: затим, друга једна жена, која му је била веома драга. Је ли то била прва љубав7 „Ту је било, писао је он једном пријатељу, нешто боље и више но што је љубав, јер је то било потпуно јединство у сваком погледу, у пдеалима, у осећањима, по положају.“ Пошто је са својом пријатељицом провео пуних шест месеци у осами п срећи, п она умре.

Отада, настаје један прелом у Шанфорову животу. Он почиње презирати све почасти, сву славу. све старе везе, све што га је везивало за људе који су му били одвратни п за поредак који је срдачно омрзао. Он напушта MH књижевне радове, п у једној посланици он овако вели:

„Додирнуо сам подне мојих дана. — П ја треба да утрошим све своје време на уживање, а не на справљање књига. — Пријатељи ! мислити, осећати, то значи: живети. — Писати, то је губити време.“

Његов дух осећа потребу независности, и да би био слободан, он постаје опет сиромах, и оштар, п заједљив. Једнога дана, Краљица му рече: „Знате ли, Господине те Шанфор, ла сте се свима у Версаљу допали, ја нећу рећи због вашега духа. но поред вашега духа“ „Разлог је томе врло прост, одговори слободно Шанфор. у Вејрсаљу ја се мирим с тиме да пмам да научим многе стварг које знам од људи који их не знају.“ Са таквим мпелима