Srpski književni glasnik

132 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

брадом, ћутећи, и „замишљено лупкајући дебелим штаном по земљи.“ Странац и путник, а замишљен и ћуталица, чинио је на свакога утисак да је врло паметан човек, и да ће их он умети провести најпречим путем до нове земље; те кад он пристаде на њихов позив, одушевљењу њиховом не беше краја: сваки бејаше толико уверен у успех поред таквог вође „да је био у стању скочити за њим у ватру и воду.“ С тога се сутра дан око њега пскупи огромна маса света: више од две стотине породица дође на уречено место, а мало пх је још остало у старој земљи. И кренуше се.

Али је вођа доста чудновато водио. — „Хоћемо ли се кретати“ упиташе га. | „Он устаде без речи. Својски намрштен, он коракну неколико пута, машући достојанствено штапом испред себе, и маса крете за њим. Вођа коракну још неколико корака и удари у плот од општинске зграде. Ту, наравно, стаде он, стаде маса. Вођа се пзмаче мало п лунп два трп пут штапом по плоту. — Шта ћемог питају. Он ћути. — Шта, шта ћемо Обаљуј плот! То ћемо! Видиш ла човек даје штапом знак шта треба радити, викнуше они што су уз вођу. — Ено врата! Ено врата! вичу деца, и показују врата, која су остала на противној страни. — Ни речи; он зна шта треба. Обаљујмо плот!“ ПИ за тили час пуче плот, као да га није ни било. Мало затим наиђоше на неки трњак, и пробише и њега; затим на неке врљике, које такође обалише. Тако су путовали тога дана, и идућих дана, с истим успехом. Многи пострадаше на таквом путу: него угане ногу, други изгуби око, и мало ко да нема трн у руци, или да није огребен по лицу. Али су сви, пуни вере и наде, храбро пшли за својим вођом. На превелику радост свију, вођи се није ништа десило.

Једног дана, пред вођом се наједаред указа грдно велика и дубока каменита јаруга. Обала тако стрма да да се није смело ни корачитп напред. И најхрабрији