Srpski književni glasnik

ТРИ Приче РАДОЈА М. ДОМАНОВИЋА. 155

дошли у лицу бледи као крпа. Вођа је, једини, био миран: никога он не погледа, ништа не рече, на његовом лицу никакве промене, ни трага од страха. И таман да га задрже, „па макар се огрешили о дисциплину“, а он у том коракну једанпут, други пут, и стрмекну у јаругу.

Настаде забуна, кукњава, граја, овлада страх. Неки чак почеше бежати. Али их заустави глас једног ватреног говорника, који народу пребаци његову малодушност, и разложи да је то по свој прилици последња препона, да је иза ње извесно каква дивна земља, да се најзад мора напред за вођом, који зна куда води. Говорник затим коракну два корака, те и њега нестаде у јарузи. За њим онда пођоше они најодважнији, а за овима јурнуше сви. П настале трагично котрљање по стрмој обали грдне рупчате...

Сви су се сурвали, и нико није читав изишао; а многи нису никако више ни изишли. Вођа је опет једини, као и увек, имао ретку срећу, те се при паду задржао на неком жбуну, и није се повредио. Избауљавши на другу обалу, он је седео ћутећи и чекао.

Затим наставише пут; зар су могли натраг после толико поднесених жртава7 Али их је било тужно погледати. Сад више беху наказе но људи. Главе им повезане силним превојима, испод којих крв залива лице; иду на штакама, а руке обесили о мараме. Нико више ништа не говори. Ћуте као и вођа, п иду. Једнога дана, у сумрак, гегају тако на штакама, док тек погледаше, а вође опет нема пред њима. Учинише још по један корак, па свп опет у јаругу.

Зачу се један загушен јаук, и ништа више; дубока ноћ и тишина завлада целим крајем.

Кал се свануло, а вођа седи онако исто као онога дана кад га за вођу изабраше. Из јаруге избауља за њим онај говорник, а за овим још двојица. Обазреше се око себе онако нагрђени п крвави, да виле колико их је остало; али само још њих тројица...