Srpski književni glasnik

13 СРпски Књижевни Гласник.

„Смртни страх и очајање испуни њихову лушу. Предео непознат, брдовит, го камен, а пута нигде. Још пре два дана су прешли. преко пута и оставили га. Вођа је тако водпо...

Онај говорник приђе вођи и поче говорити изнемоглим, устрепталим гласом, пуним бола, очајања, и горчине:

— Куда ћемог

Вођа ћути.

— Куда нас водиш и где си нас довео7 Ми се теби повериемо заједно са својим породицама,... не би ли се спасли пропасти у оном неиџлодном крају, а ти нас горе упропасти. Две стотине породица поведосмо за тобом, а сада преброј колико нас је још остало.

— Па зар нисте сви на броју“ процеди вођа не дижући главе.

— Како то питаш Дигни главу, погледај, преброј колико нас остаде... Погледај какви смо и ми што остадосмо.

— Не могу да погледам!...

— Зашто ?!

— Слеп сам.

Настаде тајац.

— Јеси ли у путу вид изгубио

— Ја сам се и родио слеп.

Она тројица оборише очајно главе.

Јесењп ветар страховито хучи планином и носи увело лишће: по брдима се повила магла, а кроз хладан, влажан ваздух шуште гавранова крила и разлеже се злоелуто грактање. Сунце сакривено облацима, који се котрљају и журно јуре некудл даље, даље.

Она се тројица згледаше у смртном страху.

— Кула ћемо сад процеди један гробним гласом.

— Не знамо!“

По анализи пи наводима, разуме се, — ни кад су опширни као овде — не треба ценити књижевна дела;

али ја држим да се и по овом садржају може погодити каква. је ова прича, како је лепо замишљена у својој целини, оштроумно изведена у појединостима, јака као саrupa, и поред тога уметнички лепа као приповетка. У „Bobu“ се као „у скраћењу“ виде скоро све добре сео-