Srpski književni glasnik
13 СРпски Књижевни Гласник.
„Смртни страх и очајање испуни њихову лушу. Предео непознат, брдовит, го камен, а пута нигде. Још пре два дана су прешли. преко пута и оставили га. Вођа је тако водпо...
Онај говорник приђе вођи и поче говорити изнемоглим, устрепталим гласом, пуним бола, очајања, и горчине:
— Куда ћемог
Вођа ћути.
— Куда нас водиш и где си нас довео7 Ми се теби повериемо заједно са својим породицама,... не би ли се спасли пропасти у оном неиџлодном крају, а ти нас горе упропасти. Две стотине породица поведосмо за тобом, а сада преброј колико нас је још остало.
— Па зар нисте сви на броју“ процеди вођа не дижући главе.
— Како то питаш Дигни главу, погледај, преброј колико нас остаде... Погледај какви смо и ми што остадосмо.
— Не могу да погледам!...
— Зашто ?!
— Слеп сам.
Настаде тајац.
— Јеси ли у путу вид изгубио
— Ја сам се и родио слеп.
Она тројица оборише очајно главе.
Јесењп ветар страховито хучи планином и носи увело лишће: по брдима се повила магла, а кроз хладан, влажан ваздух шуште гавранова крила и разлеже се злоелуто грактање. Сунце сакривено облацима, који се котрљају и журно јуре некудл даље, даље.
Она се тројица згледаше у смртном страху.
— Кула ћемо сад процеди један гробним гласом.
— Не знамо!“
По анализи пи наводима, разуме се, — ни кад су опширни као овде — не треба ценити књижевна дела;
али ја држим да се и по овом садржају може погодити каква. је ова прича, како је лепо замишљена у својој целини, оштроумно изведена у појединостима, јака као саrupa, и поред тога уметнички лепа као приповетка. У „Bobu“ се као „у скраћењу“ виде скоро све добре сео-