Srpski književni glasnik

Три ПРИЧЕ РАДОЈА М. ДОМАНОВИЋА. 135

бине пишчеве. Основна замисао приче, алегорична. фикција која сатири служи као потка, духовита је, живописна, згодна да послужи пишчевим сатиричним намерама, и у исто време проста и природна. Као у „Данги“ две преносно употребљене фразе, тако је овде реч „вођа“, која преносно значи „главу“, „управника“ некога предузећа, узета у свом буквалном значењу, и из конкретних представа. које се везују за ту реч изведена је занимљива и живописна фабула целе приче. Писац је, даље, правилно изабрао предмет своме нодесмеху: свако предузеће вреди равно онолико колико човек који га води; а ако погрешке вођа игде заслужују прекора, то је кад те погрешке падају на главу, не неколицине људи, но целога народа. Најзад, горчина ироније п дубина. емоције показују пекреност пишчева родољубља.

Што се обраде тиче, она је скоро беспрекорна. Ја држим да је из предмета извађен сав ефект који се из њега могао извући. Прича је занимљива с краја на крај: епизоде којима. је изложен догађај добро су пробране п изведене; емоција. је права и добра, и има је где је треба; опиеп људи и предела, и ако кратки, једри су и живописни (тужни „Исход“ и трагична одисеја несрећнога народа: вођа напред, за њим доглавници, за овима јадан народ, у дугој поворци, изубијан, го, и гладан, у излишној и узалудној: борби с тешким препонама, вођен по непознатој и непријатељској земљи од вође који не зна куда води — остају у намети као слика); најзад је оно неочекивано откриће, да је вођа слеп, необично лепо нађено, спремљено, доведено, и изведено.

А сатира је стална и врло јака. Она је друге врсте но у „Данги“; није онако дубока, широка и снажна, али је зато оштрија, подругљива, п вређа, и ако на други начин, исто тако јако. Иронија је непрекидна. Оно ћутање вођино, које је. тако представљено, већ по себи иронија, враћа се као припев у песми: „Вођа ћути“ — „Вођа устаде без речи“ — „Вођа седи и мисли“ — „И мора да мисли кад је примио на себе толику дужност!“ Сваки час 'понека пишчева