Srpski književni glasnik

156 СРпски Књижевни ГлАСНИК. напомена или рефлексија људи у причи, или какав догађај, ту су да нас иронично подсете на неспособност вођину или да ту неспособност јаче истакну: кадгод га помене, писац га зове „дични вођа“; кадгод му се људи

обрате, они га зову: „Мудри п врли странче!“ — кад стану онп сваки час загледају и диве му се: „Само ћути и мисли! — Мудар човек! -— Гле какво му је чело! — Срећни

смо што га нађосмо!“ — кад је слепи вођа на ивици провалије, „на његовом лицу ни трага од страха“. Ништа не мари што их он рђаво води, и што многи путем пропадају. Кад старци пропадну, други додају: „Стари су и били; помрли би да су и у кући седели, а камо ли на путу!“ Кад деца пропадну, онда веле: „И жалост је мања што су деца мања. Не дао Бог да родитељи дочекају да губе децу кад приспеју за женидбу и удају.“ Онима који су очи изгубили, одговарају: „Шта ће вам очи кад има ко за нас гледа и води нас срећи...“ И за све време, она радост што се вођи није ништа десило: „На превелику срећу п радост свију, вођи се ништа није деспло“. Или: „На првом конаку се помолише и захвалише Богу што им се вођи никакво, па и најмање зло није догодило“... И тако кроз целу причу, увек е новим појединостима, новим проничним обртима. Ретко је кад пронија овако с успехом употребљена; ретко је кад човек тако исмејан, п ретко је кад грешнији ипзишао но „вођа“ који у овој причи народ води.

Најзад је „Вођа“ као алеорија јелна одлична ствар. Поменуо сам већ да је алегорична фикција добро нађена. Још је боље изведен паралелизам између буквалног п преносног значења приче и одржан склад између њених појединости. Како алегорија свој предмет излаже у виду слике или приче, потребно је да се њене појединости верно поклапају с појединостима ствари коју она хоће да представља; иначе би алегорија била нејасна п вређала би као нетачна Осим тога, у разгранавању фикције у појединости, треба пазити да се ове последње логично испредају из прве замисли, да остају у складу с њом и