Srpski književni glasnik

ТРИ ПрРИчЕ РАДОЈА М. ДОМАНОВИЋА. 137

међу собом; иначе би њихова разнородност показивала да је алегорија неприродно, извештачено, или натегнуто развијена.

Тај паралелизам између буквалног и алегоричног значења. приче, п тај склад између њених појединости, умео је писац да изведе и очува врло вешто. Као што ĆMO раније рекли, у том послу је врло тешко успети. Није лако наћи две ствари, довољно различне међу собом ла не буду истога рода, и опет толико еличне да једна може послужити као слика друге. Познато је како је тешко наћи добро поређење, — једно поређење које би и било занимљиво, оштроумно (то јест не сувише блиско), п које би тачно илустровало оно што њиме хоће да се каже. Две ствари које се могу поредити међу собом не подударају се подједнако свима својим тачкама. Треба пазити да се у поређењу истакну само оне тачке у којима се оне додирују, и пазити у исто време да у ствари која се за слику узима не буде с једне стране сувишних околности које сметају, а се друге стране да јој оскудевају друге потребне појединости. У оном познатом, и иначе занимљивом поређењу: .Потрпао је толико књига на своју главу да мозак под њима није могао више да се миче“, има једна околност која смета: смета то што књиге не леже на мозгу, но на темену; смета теме. Обратно, у оном лепом Беконовом поређењу: „Не ругајте се природним недостацима људи, кад им није у власти да их поправе. Ох! евирепо је бити богаља његовим сопственим штакама !“ — у том поређењу недостаје, у другој половини, еквивалент за речи „кад им није у власти да их поправе.“ За потпун паралелизам требало је рећи: .Свирепо је бити богаља његовим сопственим штакама. зато што нема ноу“. Или је онда речи „кад им не стоји у власти итд.“ требало оставити после поређења. Разуме се да је замерка овом Беконовом примеру хиперкритичка; она је овде наведена само ради илустрације, а међу кратким примерима нисам за тренутак нашао згоднији од овога. Али је извесно да паралелизам.