Srpski književni glasnik

ТРИ Приче РАДОЈА М. ДОМАНОВИЋА. 145 дом, почели страдати од вођинах погрешака; да је странка, после извесног времена, под све горим приликама, и све rope вођена, дочекала трагичну и крваву катастрофу, рецимо: била уплетена 'у какву буну: да су у тој буни најодважнији разноврено страдали, а многи по главом платили; да се Boba једини срећно извукао, утекавши преко границе — „Ha другу обалу јаруге“, као што каже приповедач; да су остали, као заслепљени, ишли и даље за њим; да су, најзад, дочекали нову тужну и страшну катастрофу — рецимо, какав преки суд. — у којој најчеститији наново пострадаше, а само вођа остаде опет читав; п да је најзад странка дошла у једно стање очајнога расула, из којега се више није знало на коју ће се страну; — узмимо, велим, ла је таква била историја пи судбина странке коју је писац хтео да наслика. Упоредите сад догађаје у овој псторији с догађајима у пишчевој причи; њен садржај је горе зато онако опширно пепричан да би и онп који причу нису читали могли да учине ово поређење. Упоредите IX потанко, крупније и ситније, један по један, појединост по иојединост: уверићете се да паралелизам пзмеђу буквалног п преносног значења приче није могуће било потнуније извести, уверићете се с каквом се верношћу — од прве до последње, од неплодне земље и кишних голина, па до последње јаруге и последњега: „Куда ћемо саду — Не знамо!...“ — с каквом се, велим, верношћу све појединости поклапају. Ко не покуша то учинити, неће веровати до којих сптница се тај паралелизам може иратити. Наравно, писац, није механички, као с неком направом у руши, одмеравао п одбрајао те паралелне појединости; као што ни у „Данги“ он своје основне зампели није методички гранао п појачавао значајним појелиностима. Алп његов уметнички инетинкт, то јест дар, водио та је у оба случаја сигурније но да је он метолички рачунао п састављао своје инвенције.. Само је тако, у осталом, било могуће да алегорија, овако логички