Srpski književni glasnik

144 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

изведена, не изгуби ништа од своје свежине, од своје уметничке вредности.

Кад бисмо ствар ценили хиперкритички, можда бисмо паралелизму могли наћи једну или две замерке. Природније би било да је вођа (својим штапом) напипао поној,. Тако је. даље, вероватно да је странка за то дуго време морала доћи на владу: томе нема паралеле у причи. Тако је, још било немогуће да вођа баш никако не страда: праведно је било да му је писац признао бар коју огреботину. Може се затим неком учинити и то неприродно да вођа, знајући да је слеп, пристаје да води... Али, све су те замерке хиперкритичке, а можда и нешто више. Већина ових непотпуности хотимичне су: ради уметничког ефекта требало је одржати да се вођи ништа не деси; ту виши разлог потискује такво ситничарско тражење паралелизма. Што се тиче замерке да се вођа, знајући ла је слеп, није могао примити за вођу, довољно је сетити се овде неисцељиве презумптуозности људске, која мисли да све може, која тек после апеолутних недаћа увиђа, у светлим тренуцима, да се преварила, готова, у осталом, да то у другом 'гренутку опет заборави.

Што људи мање гнају, тиме се Све више горде и надимају; Као што елепци дижу више нос Но они који очи имају.

вели дивно Бетлер у свом „Хјудибрасу.“ Та презумптуозност, то умно слепило, то је слепило „вође“ Г. Домановића... Једина пепотпуност која би се у „Вођи“ могла праведније истаћи, то је ова: у стварном животу се такви догађаји не свршавају тако. .Буди који вођу не умеју да збаце иду даље за њим. Г. Домановић је својој причи требао да дода да је на питање: „Шта ћемо сад 27“ слепи вођа опет ћутећи пружио руку и показао пут, и ла су они који су толико страдали због њега опет пошли "онамо куда им он показује да иду. Јер, што је дикла навикла. Али Г. Домановић има права да прекине причу