Srpski književni glasnik

150 Cprncknu . RbIREBHH. PJLACHHK.

и презрења — колико сирове отворености, охолог изазивања, и једног суровог просташтва душевног. Када је Хошек, у првом тренутку гнева и очајања, одгурне, она пада у наручја Ухлиру кога презире, и долази у сукоб са целом кућом која је на страни онога кога она воли. Због увређеног поноса она ће погазити верност заручнику кога воли, али из љубави према њему који је преклиње за опроштај и због кога она умире, она се неће хтети одрећи ·Ухлиру коме се обећала у једном нападу гнева и раздражења, и кога се она гнуша.

Када Ибзенов Росмер и Ребека пођу да се стропоштају у поток пред Росмерсхолмом, нико не очекује други крај њиховој драми. Са једном примљеном основном погодбом пишчевом, ми знамо да ти људи нису нашег калупа и логике. Росмер и Ребека, са својим математичким скрупулама савести п неокаљаног идеала, живе животом коме на овом свету обичних људских страсти и судбина нема другог доеледног разрешења. Када Мина Маракова полети да се стрмоглави са три спрата, ми не знамо ни куда је пошла, ни зашто. Њу на тај последњи корак гони само пишчева нужда да се ова драма рђаво почета п безизлазно вођена кроз три чина, оконча једном катастрофом, пуном ужаса и ефекта за галерију.

Има једно објашњење овој Мини Мараковој, сугерпрано двама трима местима у комаду и игром Г-ђе Квапилове; само, оно пе објашњава целу драму нити иничеве разлоге што ју је написао: то је хистеричан карактер јунакиње. Минин брат, који је такође једно мало понесено па упуштено створење, на једном месту каже за њу да је нагла као њен покојни отац, а сама јунакиња, растајући се са својим песрећним заручником Хошеком, брани се да је брак са Ухлиром — пун самопожртвовања и без љубави — неизбежан пут њеном новом животу покајања и мира, кад већ не може осгати девојка: јер „она осећа потребу да живи као удата жена... и жудп за тим... зашто би то тајилаг!..“ Ова сензуална Мина могла би можда скочити кроз прозор, али има још