Srpski književni glasnik
166 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.
уза зид, лежи клупа и на њој сједе неколико беспослених хамала, протежући и чешкајући се. У другоме ћошку, према њима, неко спава, а двојица се сапуне и брију...
Хамали, што су сједили, помакоше се, опазивши нове госте, и начинише им мјесто. Посједаше сви. Наручише по кахву...
— А нијесте ви одавде“ — запита их кахвеџија, трљајући очи.
— Нијесмо, — одговори Перо. — Ми емо из даљега...
Један протегљаст, сух хамал намигну друговима, а ономе до себе пришапта нешто. Затим зијевну пи поче истресати попео из луле.
— Па велим вам, -— као настави разговор, — из пећине вазда избија ко некакав дим... Око дима облијећу двије. дивље патке п два орла, а пз дубине све ко да неко јечи... Веле, да у тој пећини спава Краљевић Марко, а пара, што му иђе из уста, то је, бива, дим...
— А каква је то пећина7 — запита Перо п окрену му се...
— Пећина к'о пећина, — одговори хамал и, као немарно, елегну раменима. — Само је велика и ко ла је
од мрамора истесана... љепота је гледати!...
— А је ли далеко“...
— Нема ни по сата хода.. А ваља да се види!..
Перо погледа у Јефтана, а Јефтан у Перу. Обојицу као да поче нешто копкати и нагонити их, ла виде то чудо нечувено.. Обојица погледаше у хамала...
— А би ли ти нас одво тамо7 — запиташе једногласно. — Ако ми се плати, — одговори хамал мирно.
Опет се погледаше Перо и Јефтан. А Јово потегну кесу п неколико гроша спусти хамалу у руке:
— Води нас! — рече.
Хамал се полако и лијено диже, протегну се п зијевну. Опет нешто пришапта другу... ПИ пође пред њима... Нити је хтио ријечи проговорити, нити га они запиташе...