Srpski književni glasnik

166 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

уза зид, лежи клупа и на њој сједе неколико беспослених хамала, протежући и чешкајући се. У другоме ћошку, према њима, неко спава, а двојица се сапуне и брију...

Хамали, што су сједили, помакоше се, опазивши нове госте, и начинише им мјесто. Посједаше сви. Наручише по кахву...

— А нијесте ви одавде“ — запита их кахвеџија, трљајући очи.

— Нијесмо, — одговори Перо. — Ми емо из даљега...

Један протегљаст, сух хамал намигну друговима, а ономе до себе пришапта нешто. Затим зијевну пи поче истресати попео из луле.

— Па велим вам, -— као настави разговор, — из пећине вазда избија ко некакав дим... Око дима облијећу двије. дивље патке п два орла, а пз дубине све ко да неко јечи... Веле, да у тој пећини спава Краљевић Марко, а пара, што му иђе из уста, то је, бива, дим...

— А каква је то пећина7 — запита Перо п окрену му се...

— Пећина к'о пећина, — одговори хамал и, као немарно, елегну раменима. — Само је велика и ко ла је

од мрамора истесана... љепота је гледати!...

— А је ли далеко“...

— Нема ни по сата хода.. А ваља да се види!..

Перо погледа у Јефтана, а Јефтан у Перу. Обојицу као да поче нешто копкати и нагонити их, ла виде то чудо нечувено.. Обојица погледаше у хамала...

— А би ли ти нас одво тамо7 — запиташе једногласно. — Ако ми се плати, — одговори хамал мирно.

Опет се погледаше Перо и Јефтан. А Јово потегну кесу п неколико гроша спусти хамалу у руке:

— Води нас! — рече.

Хамал се полако и лијено диже, протегну се п зијевну. Опет нешто пришапта другу... ПИ пође пред њима... Нити је хтио ријечи проговорити, нити га они запиташе...