Srpski književni glasnik
165 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.
Густа тиловина ошину га по лицу, хаљине му запеше за шибље, нога поклизну. Он се ухвати за Јефтанове чакшире и разбуца их баш на џепу. Ипак се некако прибра и проврије се управо пред пећину.
Пећина обична, мала, ниска. Из ње је излијетало сила ројева малих, ситних мушица и ковитлало се у ваздуху попут дима. Мушице окупише дошљаке и почеше им се припијати уз лице. Неке им улетише у нос, у очи, у уста, и натјераше их, да не могу ни гледати ни
говорити.
— Овђе нема ништа до јада! — брецну Јефтан, поклопивши уста рукама.
— Нема, — загушено одговори Јово.
П, не окренувши се часа, полети натраг. да њим полетише и Јефтан и Перо... Кроз шибље се провукоше још прије, изгребани и раздрљени, HW спуштише се низа шљунак... Перо стиже Јову, потрча први п спотаче се. Ноге му, преко његове воље, полетише напријед и, уз ужасну оргињавину шљунка, скотрља се доље... Једва за њим приепјеше Јефтан пи Јово...
— (0, што нас превари, лупеж хамалеки! — дрекну Јефтан, и зашкрипа зубима. — Да ми га је у шаке, крви
би му се Halo!
— Ја би га убио! — дочека Перо.
П сва тројица сједоше на земљу п почеше се одмарати. А А ТЕ
Из хана нијесу излазили, све док није дошао Марко по њих, касно у вече, да их одведе својој кући.
А у кући право весеље!
У велпкој соби, чији су пенџери обрасли у густи јасмин п винову лозу, на меким шилтама и по ћилиму посједало читаво коло момака и дјевојака. Помијешали се сви на се сашаптавају, шале, играју... А на сред кола засјела омалена, црнпураста дјевојка, витка п лака као веверица. Очп јој необично сијевају, пепод густих
бичева црне косе, што су неуредно палп по њима.