Srpski književni glasnik

~] ССТРАЉИ ЈА. |

време јако зачуђен, али се с места није мицао, стајао је непомично, као статуа. Министар председник иступи јелан корак још напред и отпоче:

— Врли странче, твој долазак у нашу земљу историја ће забележити златним словима, јер тај знаменити лолазак чини епоху у нашем државном животу, твој долазак доноси срећну будућност нашој миплој Страдији. У име целе владе, у име целог народа, ја те поздрављам као спаситеља. нашег и кличем: живео!

— Живео! Живео! проломи се ваздух од усклика из хиљадама грла.

Затим главар цркве отпоче певати побожне песме п забрујаше звона на храмовима главнога града земље Страдије.

Кад се и тај део званичног дочека сврши, онда министри са љубазним осмехом на лицу, с понизношћу прићоше странцу, руковаше се редом, па се остали измакоше и стадоше гологлави е приклоњеним главама, а министар председник узе њеов куфер у наруче, с неким страхопоштовањем, а министар финансија опет штап знаменитог човека. Понеше те ствари као какве светиње. Куфер је, разуме се, и био светиња, јер је у њему епгурно судбоносни уговор; управо у том куферу беше, ни мање ни више, већ будућност, срећна булућност целе јелне земље. Зато је, дакле, министар председник, знајући шта носи у својим рукама, изгледао свечан, преображен, поносит, јер у својим рукама носи будућност земље Страдије. Главар цркве, као човек Богом обларен великим духом и умом, одмах је и сам увидео важност тога куфера, те са осталим првосвештеницима. опкружи министра председника, и запеваше побожне песме.

Спровод се крете. Он и министар финансија напред, а куфер у наручју министра председника опкружен првосвештеницима п гологлавим народом, за њима. Иде се лагано, свечано, ногу пред ногу, певају се побожне песме, а звона звоне п пуцају прангије. И тако лагано главном улицом плући дому мапнастра прелселника. П куће и ка-

12