Srpski književni glasnik
СТРАДИЈА. 179
и народа, те се искупише у пуну седницу, да са Хоријем заврше преговоре о зајму и потпишу тај епохални уговој.
Најпре, као увода ради, почели су приватан разговор. (У весељу заборавих рећи да се куфер чува под јаком стражом).
— Хоћете ли дуже остати овде“ пита га министај председник.
— Докле год не свршим посао, а он ће дуже трајати!
Министре збуни та реч дуже.
— Миеслите, дуже ће трајати 7
— На сваки начин. Такав је посао.
— Нама су ваши услови познати, а и вама наши, те држим да неће бити никаквих сметњи ! рече министар финансија.
— Ометњи 2. рече странац уплашено.
— Да, држим да их неће бити!
— II Ja се надам!
— Онда можемо одмах потписати уговор! ресе министар председник.
— Уговор 7
— Да!
— Уговор је потписан; и ја ћу се још сутра кренути на пут; а пре свега ја ћу Вам пи сада и довек бити захвалан на оваквом лочеку. Искрено да Вам кажем, ја сам збуњен, још нисам довољно свестан шта је све са мном. До душе у овој сам земљи сад први пут, али нисам могао ни сањати да ћу као непознат ма где бити "овако дочекан. Ја још држим да сањам.
— Потписали сте, дакле, уговор“ викнуше еви у један глас, одушевљено.
— Ево га! рече етранац и извади из џепа табак хартије на коме је уговор п узе читати на свом језику. Уговор је био између њега и једног шљиварског трговца из унутрашњости Страдије, где се онај подвезује ла му лиферује толику и толику количину шљива за кување текмеза до тог и тог дана...
Странац је. наравно, после тако глупог уговора,
125