Srpski književni glasnik

СТРАДИЈА. 179

и народа, те се искупише у пуну седницу, да са Хоријем заврше преговоре о зајму и потпишу тај епохални уговој.

Најпре, као увода ради, почели су приватан разговор. (У весељу заборавих рећи да се куфер чува под јаком стражом).

— Хоћете ли дуже остати овде“ пита га министај председник.

— Докле год не свршим посао, а он ће дуже трајати!

Министре збуни та реч дуже.

— Миеслите, дуже ће трајати 7

— На сваки начин. Такав је посао.

— Нама су ваши услови познати, а и вама наши, те држим да неће бити никаквих сметњи ! рече министар финансија.

— Ометњи 2. рече странац уплашено.

— Да, држим да их неће бити!

— II Ja се надам!

— Онда можемо одмах потписати уговор! ресе министар председник.

— Уговор 7

— Да!

— Уговор је потписан; и ја ћу се још сутра кренути на пут; а пре свега ја ћу Вам пи сада и довек бити захвалан на оваквом лочеку. Искрено да Вам кажем, ја сам збуњен, још нисам довољно свестан шта је све са мном. До душе у овој сам земљи сад први пут, али нисам могао ни сањати да ћу као непознат ма где бити "овако дочекан. Ја још држим да сањам.

— Потписали сте, дакле, уговор“ викнуше еви у један глас, одушевљено.

— Ево га! рече етранац и извади из џепа табак хартије на коме је уговор п узе читати на свом језику. Уговор је био између њега и једног шљиварског трговца из унутрашњости Страдије, где се онај подвезује ла му лиферује толику и толику количину шљива за кување текмеза до тог и тог дана...

Странац је. наравно, после тако глупог уговора,

125