Srpski književni glasnik

МИА ЕИГАХ.

ПРИПОВЕТКА.

Тога јутра отишао сам до Валерианског брда да видим нашега пријатеља, сликара Б..., поручника у сенској народној војсци. Баш у тај мах честити младић био је на стражи. Није се смео ни макнути отуда. Ваљало се шетати уздуж и попреко, као морнар на бродској стражи, пред потајним вратима утврђења, разговарајући о Паризу, о рату. и о онима који су нам били драги пи лалеко.... Одједном, мој поручник, који је и под својом војничком униформом остао опаки селикај из старога доба, прекиде говор, Застаде, узеде ме за руку.

„Ох! да лепе Домијерове слике!“ рече ми полако, и крајем свога малог, сивог ока, изненада запламтела као око ловачкога пса, показа ми две поштовања лостојне силуете које се указаше на висоравну Балерпанског брда.

Одиста, права Домијерова слика. Човек са дугим кестењавим капутом, са огрлицом од зеленкасте кадифе, која је изглелала да је начињена од старе шумске маховине, мршав, мали, црвен, понизна лица, округлих очију са носом као кљун у сове. Избразлана, свечана, глупа тичја глава. Да би слика била потпунија, котарица исеткана цветовима, из које је изилазио узан грлић једне боце, у другој руши кутија са консервама, неизбежна лимена кутија коју Парижани не могу да виде а да се не сете својих пет месеца опсаде... Од жене се испочетка видео само један огроман старински шешир и један стари шал, који је јако стезао озго до доле да би што боље истакао њену беду; затим, се времена на време, међу отрцаним ришем шешира. јављао се крај шиљата носа пи неколико праменова проседе и ретке косе.

г Хоноре Домије (1508—1519), чувен карикатурист и еликар

Француски.