Srpski književni glasnik

152 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

Дошавши на висораван човек се заустави да се издија и да обрише чело. Међутим, ту на висини, у магли последњих дана новембра, није било топло; али они су били дошли тако брзо...

Жена се не заустави. Идући право ка вратима, она нас је за тренутак гледала оклевајући, као да је хтела да нам нешто каже; али заплашена без сумње официрским ширитима, она се обрати стражару, п ја је чух како плашљиво моли да види свога сина, војника у париској народној војеци, у шестој чети трећег батаљона.

„Останите ту, рече стражар, ја ћу га звати.“

Сва весела, са уздахом од кога јој је одлакнуло, она се врати мужу; и обоје одоше у страну да седну на крај једног шанца.

Ту су чекали врло дуго. То Валерпанско брдо је гако велчко, тако испрекрштано зидовима. грудобранима, бастпонима, касарнама, казаматима! Ко ће наћи једног народног војника из шесте чете у тој неразмршљивој вароиш, обешеној између неба и земље, која у сппрали лебди у средини облака kao Овифтово острво Лапута. Поред тога, у тај час тврђава је била пуна добошара, трубача, војника који трче, мањерака које звоне. Стража се смењује. редари промичу, храна се дели, добровољци ударцима. кундака. доводе једног уходу свега у крви, сељаци из Нантера долазе да се моле генералу, један глаеник долази у галопу, укочен од зиме, а коњ сав у пенп, носила. долазе са предсетража са рањеницима који се нијају на леђима мазга п лагано јече као болесна јагњад, морнари уз пиштаљку и „хај. хоп!“ намештају један нов топ, стадо са утврђења које један чобанин у црвеним панталонама. тера пред собом, са мотком у руци, са пушком преко рамена; све то иде, долази, изукршта се у двориштима, губи се под вратима као под ниском капијом каквог караванског хана на Истоку.

„Само да не забораве на мога дерана!“ говоре за то време очи јадне мајке; и сваких пет минута она се диже, емотрено се приближује уласку, баца брз поглед