Srpski književni glasnik

М.Ч АИК СЕ 185

у предње двориште, наелонивши се на зид; али не усуђује се ништа да запита бојећи се да не начини. своје дете емешним. Човек још плашљивији но она, не миче се из свога кута; и свакога пута када се она врати да седне са тешким ерцем, обесхраорена изгледа, види се како је он кори због њеног нестрпљења и да јој даје многа 00јашњења o потребама војничке службе, са покретима једнога. глупака. који хоће нешто да објасни.

Мене су увек занимали ти мали неми и интимни призори, које човек боље погађа HO што их види, те уличне пантомиме које додирујете када идете и које вам једним покретом откривају цео један живот. Али што је овде привлачило моју пажњу, то је била неспретност, безазленост мојих двоје старих, и ја сам осећао петинско узбуђење да пратим кроз њихову мимику, изразиту il прозрачну као што је душа у Серафенових! глумаца, све перипетије једне обожавања. достојне породичне драме...

Зампелио сам како је мајка једно јутро морала себи рећи:

„Баш ми је досадан тај Г. 'Троши са његовим наредбама... Има три месеца како нисам видела моје дете... Хоћу да идем да га загрлим.“

Отац, плашљив, збуњен у животу, заплашен и при самој помисли на кораке које треба да чини да добије дозволу, покушао је из почетка да је уразуми:

„Али ти не размишљаш, драга моја. То Валерџанско брдо је до ђавола... Како да će отиде без кола У осталом. то је тврђава! Жене не могу да уђу.

— „Ја, ја ћу ући“, рече мајка, п како је он увек чинпо што она хоће, он се даде на посао, оде код команданта тврђаве, у општину, у ђенерал-шгаб, код комесара, знојећи се од страха, мрзнући се од хладноће. куцајући свуда, варајући се у вратима, стојећи по два часа у предсобљу какве канцеларије, која није била она у коју је он требао да се јави. Најзад једно вече, вратио

! Le (grand Nerephhim, дечје позориште с луткама у Паризу.