Srpski književni glasnik

1M4 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

се дома ca гувернеровом дозволом у џепу... Сутрадан, дигли су се врло рано, у хладноћи, при лампи. Отац одломи комад хлеба да се загреје, али мајка није била глална. Она је више волела да доручкује тамо, са спном. И да обрадују сиромаха војника, брзо, брзо, напунише котарицу евим и свачим што се за време опсаде могло добити, чоколадом, слатким, вином у боцама, чак и „кутијом“, кутијом од осам динара која се брижљиво чувала за дане велике глади. Онда су пошли. Када су дошли до опкопа, врата се отворише. Требало је показати дозволу. Мајку обузе страх... Алп не! Донуст је уредан.

„Пуестите нека прођу !“ рече командир страже. И тек тада она одахну.

„Добар човек, овај официр!“

П лако, као јаребица, она трчи ситним кораком, жури се. Човек је једва пристиже:

„Како то брзо идеш, драга моја!“

Али она га не слуша. Тамо горе, у магли обзорја, Валерпџанско брдо јој даје знак:

„Дођите брже... он је овде.“

П сада, када су дошли, нова зебња.

Одједном, видех је како задрхта, како удари по руци старца и како се издиже једним скоком... Издалека, под сводом градских врата, она познаде свога сина.

То је био он!

Када се појавио, фасада тврђаве сва се била обасјала сјајем.

Висок, леп момак, вере ми, чврст, са ранцем на леђима, са пушком у руци.. Он пх ослови, отворена лица, мушким и веселим гласом:

„Добар дан, мајчице.“

И одмах ранац, шињел, пушка. све ишчезну под оним великим етаринеким шепшром. Најзад дође ред и на оца, али не за дуго. Старински шешир хтео је све за себе. Он је био ненасптан...