Srpski književni glasnik

Mr al Bol VE, 155

„Како је“... Јеси ли добро утопљен“.. Гле ти је рубље 7“

П под ришем шешира, ја сам осећао дуг љубаван поглед којим га је она покривала од главе до пете, у киши пољубаца, суза, смејања ; све што се за три месеца прикупило од материнске нежности сада се у један мах изливало. ПИ отац је био врло узбуђен, али није хтео да такав изгледа. Он је разумевао да га ми гледамо и намигивао је оком на нашу страну, као да хоће да нам каже:

„Извините је... жена је.“

Те још како сам је извињавао !

Одједном труба пиесну у сред те лепе радости.

„Збор... рече дете. Треба ла идем.“

— Како! ти нећеш доручковати са нама“

— Не! не могу... На стражи сам двадесет и четири часа. тамо горе. више утврђења.

— Ох! учини јадна жена, п не могаде ништа више рећи.

Осташе тако за један тренут, гледајући се сви троје. са пренераженим изразом. Затим отац, узевши реч:

„Бар понесп кутију“, рече он раздераним гласом. у исти мах и дирљивим и емешним изразом гурмана који се жртвује. Али ето где у забуни и узбуђењу праштања никако не може да се нађе та проклета кутија; и жалост је било видети оне грозничаве и дрхтаве руке које траже, које се тресу, чути гласове испрекидане сузама које су тражиле: „Кутија! где је кутија!“ не стидећи се да помешају ту малу прозапчну појединост са својим великим болом... Када се нашла кутија, дође последњи и дуг загрљај, и дете се у трку врати у тврђаву.

Сетите се сада да су онп тако издалека дошли због овога доручка, да су од њега мислили да начине велику свечаност, да због тога мајка целе ноћи није била тренула; п реците ми да ли знате ишта жалосније но тај пропали доручак, тај кутић раја који се само дао видети и одмах се тако сурово затворио.

Они очекнуше још неко време, непомични на истоме месту, са очима непрестано прикованим на врата кроз