Srpski književni glasnik

ДУБРОВАЧКО ВЕЧЕ.

Дочитавши лепу и дугу поему,

Подиже се песник кроз раскошни блесак: Кроз дворану дотле свечану и нему, Захори се вика, клицање, и плесак.

У чипкама, с мачем, и се власуљом дугом, Млад и лепи песник стајао је тако.

На лицу му радост помешана ес тугом ИП лепе је очи кретао полако:

Свуда виђе радост, раздраганост, срећу, Свуд одушевљење! — Само једна дама, Блиједа и нема, са косом у цвећу,

Ко статуа туге, стајала је сама.

Опази је сетно песниково око,

Њену тајну сузу п уснице неме: И тад пистом виде јаено и дубоко Божанствени успех његове поеме.

Ј. ДУЧИЋ.