Srpski književni glasnik

Један МорРАЛИСТ ua XVIII BEKA. 199 ворити без обзира ни поштеда. Оно што је он говорпо, то је осећана и проживљена филозофија, п ретко је наћи писца код кога су реч п дело били већма у складу. То није красноречиви литератор, који се опија евојим речпма и којп је заљубљен у парадоксе: између његове мпели п живота постоји блиска п болна веза. Шопенхауер је нападао на оне који су тражили доследност филозофа с: његовим идејама. Он је тврдио да филозоф нема ла буде светац, као што светац нема потребу да буде философ, илп леп човек да буле вајар, или вајар леп човек: филозофија није школа врлине, јер се врлина не предаје, као нп геније: моралист не треба да препоручује само оне врлине које сам има. Код Шанфора, који је у многом чему био учитељ Шопенхауеров, не постоји та филишћанска двојност. П каква разлика између овога траглчног мученика своје мисли, који је евоју жалоену филозофију запечатпо својом крвљу, п оних великих доктора обесхрабрења п безналежности, којп су сепетематски убијалл делатност и радост живота код других, а сами живели као угојени и презадовољни грађани!

Узалуд би било тражити неко стално мерило у Шанфоровим расматрањима света и људи. Као сви велики моралисти, он почиње посматрањима, простим констатовањем ствари п појава које је видео. Његов дух је широк и он се не затвара у једну уску п ломну моралну теорију. Све је подложно сумњи, чак п материјалне петине, оне у које обично нико пи не помпшља да сумња: а када је реч о моралним истпнама, онпма које се не дају оком видети и руком опипати, које су оно што је најразличније и најнесталније у променљивпох п покретних људи, сумња постаје једна дужност, једна врлина. Шанфор разуме да системи обухватају само парцеле истине, п да утврђене доктрине заклањају хоризонат мисли. Он не прима решење .Ла Рошфукоа, којп све своди на општи егоизам, још мање заостали и аскетски морал Цркве. Његов учитељ то је опат Сен-Пјер, онај добри скептик пз почетка ХУШ века који је први почео сневатп о вечитом миру,