Srpski književni glasnik

СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

човек коме је девиза целога живота била: давати и приоштати (доппег ес ратбоппег). Опат Сен-Пјер сумњао је у једном добу када се пскрено и дубоко веровало; он. је за себе говорпо да пма само „привремена мишљења“, никада није рекао: „нисам вашега мњења“ но: „још нисам вашега мњења;“ када је што тврдио, он је то чинио на овај начин: „То је добро. то је пстинито, за мене, за сада.“ Шанфор се одушевљава овом дубоком речју и додаје: „Ништа боље не црта таштину људеких суђења и покретност суђења свакога човека.“

Пред безмерном сложеношћу и испрекрштаношћу унутрашњег живота човековог, Шанфор остаје пометен и збуњен. „Што више изучавам човека, то већма видим да ништа не видим“, велџ он. Само ограничени духови верују да је све једноставно и објашњиво у човеку, и Шанфор устаје протпву тога интелектуалног симилизма, и тврди да „у душевном као и физичком свету, све. је помешано, ништа није једно, ништа није чисто.“ Он не верује да и један филозофски спетем садржи пуну истину, која је раскована као ситан новац п растурена у многе руке. „Различне филозофије су добре: треба их само на своме месту примењивати.“ Овај радикални скептицизам није у стању да задовољи ни верне религије ни верне безверја. алп он је најбољи доказ колико је био широк и отворен дух у тог човека, којп је бпо еве само не доктринар и сектар. То одсуство сваког предубеђења и вере ма у ком облику, тај апсолутни скептицизам, најбоље је јемство његове слободе духа. нпепристрасности и поузданости његових судова. Шанфор, то је оличено интелектуално поштење: са Монтањом он је могао рећи о своме делу: „Сесу, езе ип Нуге. Че bonne toy.“

У једном своме писму, он пише: „Зенон не греши; Епикур има право.“ Овај суд о двојици филозофа који представљају две противне струје у ангичном моралу, врло је важан за разумевање Шанфорове ФИЛлОСофије. Да ли је он стоик или епикуровац“ Интелектуално, он је п једно и друго. Епикуризам, природна п. пужна ре-